za Radar uz Budimpešte
Peter Mađar je u aprilu dobio izbore, ali tek je u maju shvatio šta je zapravo osvojio. Nije nasledio državu, već politički sistem koji je Viktor Orban petnaest godina prilagođavao sebi. Ministarstva su promenila table na vratima, ali su institucije ostale pune ljudi koji svoju lojalnost duguju bivšem premijeru. Sudovi, regulatorna tela, javni mediji, bezbednosni aparat, državni fondovi i veliki deo privrede i dalje nose pečat Fidesa. Zato se prvi meseci nove vlade ne mogu meriti brojem usvojenih zakona, već brzinom kojom uspeva da razgradi mehanizme stare vlasti.
Orban nije izgubio samo izbore. Izgubio je monopol nad državom. Upravo zbog toga prva faza tranzicije nije ličila na smenu vlade kakvu poznaju stabilne evropske demokratije. Ličila je na mirnu promenu režima.
Vladavina prava ili revolucionarna pravda
Prve odluke Petera Mađara bile su gotovo simbolične. Zatražio je odlazak svih najvažnijih Orbanovih kadrova koji su imali dugoročne mandate upravo zato da bi preživeli eventualni izborni poraz Fidesa. Poruka je bila jednostavna: politička promena nema smisla ako se ne promene i institucije koje su prethodnih godina služile jednoj partiji umesto državi. Ta strategija ubrzo je dobila i pravosudnu dimenziju. Pokrenute su istrage o poslovima bivše vlasti, dok je slučaj poznat kao „Zlatni konvoj“ postao metafora za poslednje dane Orbanovog sistema. Ako se pokaže da su specijalne jedinice (TEK) zaista delovale po političkom nalogu prilikom presretanja ukrajinskog konvoja koji je legalno prevozio novac i zlatne rezerve, pitanje više neće biti ko je izdao operativno naređenje.
Ministarstva su promenila table na vratima, ali su institucije ostale pune ljudi koji svoju lojalnost duguju bivšem premijeru
Pitanje će biti ko je doneo političku odluku.
Ako istraga pokaže da je akcija odobrena u kabinetu premijera ili da je neko iz vrha izvršne vlasti znao za operaciju i nije je sprečio, Viktor Orban mogao bi prvi put posle šesnaest godina da se nađe ne u ulozi čoveka koji kontroliše istrage, već čoveka čije će ime stajati u njihovim završnim poglavljima.
To ne znači da će protiv njega automatski biti podignuta optužnica. Ali, nikad se ne zna.
Međutim, upravo tu počinje i najveći rizik za novu vlast. U želji da što brže demontira Orbanov sistem, Peter Mađar mora da izbegne iskušenje da stvori presedan prema kojem svaka nova većina može političkom voljom da uklanja svoje prethodnike. Razlika između restauracije vladavine prava i revolucionarne pravde biće najvažniji test njegove vlade. Evropska unija podržava obnovu demokratskih institucija u Mađarskoj, ali će jednako pažljivo posmatrati da li se obračun sa nasleđem Fidesa odvija u okviru pravne države ili izvan nje.
Prva greška premijera
Ostavka predsednika Tamaša Šujoka zato predstavlja mnogo više od personalne promene. Ona simbolizuje kraj koncepta predsednika države kao političkog osigurača jedne partije. Slično važi i za povlačenje drugih visokih funkcionera iz Orbanove ere. Mađar je jasno stavio do znanja da izborna pobeda nije dovoljna ukoliko se ne promeni i arhitektura vlasti koju je Fides gradio deceniju i po. U tom smislu, njegov prvi mandat neće biti zapamćen po tome koliko je novih institucija osnovao, već koliko je starih uspeo da depolitizuje.
Razlika između restauracije vladavine prava i revolucionarne pravde biće najvažniji test Mađarove vlade
Ipak, vlada, bolje reći premijer je vrlo brzo pokazao da nije nepogrešiv. Nominacija šahovske legende Judit Polgar za predsednicu države, bez prethodnih političkih konsultacija i očigledno bez njenog čvrstog pristanka, pretvorila se u prvu ozbiljnu komunikacionu grešku Petera Mađara. Umesto priče o nacionalnom jedinstvu, otvorena je rasprava o političkom amaterizmu nove vlasti. Sama činjenica da je jedan simbol mađarskog uspeha izvan politike odbio da učestvuje u političkom projektu pokazala je koliko je teško upravljati očekivanjima posle istorijske pobede.
Fides između poricanja i raspada
Najveći problem Fidesa danas nije što je postao opozicija. Najveći problem Fidesa je što prvi put posle šesnaest godina ne zna kako izgleda život bez države.
Partija koja je godinama funkcionisala kao politički centar gravitacije izgubila je ono što ju je držalo na okupu – vlast. U Orbanovom sistemu Fides nije bio samo politička organizacija nego mreža interesa koja je povezivala ministre, gradonačelnike, državne kompanije, medije, privrednike i lokalne oligarhe. Izborni poraz nije razorio samo političku hijerarhiju, već je prekinuo tok novca, uticaja i privilegija koji je tu hijerarhiju održavao.
Prvih nekoliko meseci pokazalo je koliko je ta konstrukcija bila zavisna od države. Lokalni lideri počeli su da vode računa pre svega o sopstvenom političkom opstanku, pojedini poslovni krugovi ubrzano traže kontakte sa novom vlašću, dok se među nekadašnjim Orbanovim saradnicima sve češće postavlja pitanje da li je vreme za generacijsku smenu. Iako je Viktor Orban na partijskom kongresu ponovo izabran za predsednika partije gotovo jednoglasno, taj izbor više govori o nedostatku naslednika nego o njegovoj stvarnoj političkoj snazi.
Najveći problem Fidesa nije što je u opoziciji. Najveći problem Fidesa je što prvi put posle šesnaest godina ne zna kako izgleda život bez države
U javnosti se stvara utisak monolitne opozicije, ali iza zatvorenih vrata sve je više nervoze. Jedan deo funkcionera smatra da je Orban postao najveći teret stranke i da će Fides teško ponovo osvojiti centar političke scene dok god ostane simbol prethodnog režima. Drugi, brojčano još uvek snažniji, veruje da upravo on ostaje jedini političar sposoban da sačuva jedinstvo stranke u periodu istraga i institucionalnog razračunavanja sa njegovim nasleđem.
Ni istraživanja javnog mnjenja ne ostavljaju mnogo prostora za optimizam. Posle poraza podrška Fidesu nastavila je da pada, dok Tisa zadržava ogromnu prednost. Popularnost stranke je pala ispod 20 posto, dok Tisa premašuje 70 procenata. Takav odnos snaga stvara dodatni pritisak na lokalne organizacije, koje su godinama bile naviknute da predstavljaju pobedničku mašinu, a sada prvi put moraju da uče kako izgleda opoziciona politika.
Zato današnji Fides ne podseća na samouverenu partiju koja je oblikovala mađarsku politiku od 2010. godine. Više liči na politički pokret koji pokušava da pronađe novi identitet između nostalgije za Orbanovom erom i potrebe da se prilagodi zemlji koja se promenila brže nego što je njegova elita očekivala. Pitanje više nije da li će Fides opstati – velika opoziciona partija gotovo sigurno hoće. Pitanje je može li opstati kao Orbanov Fides ili će, pre ili kasnije, morati da se odrekne čoveka koji ga je stvorio da bi ga sačuvala.
Šta će biti sa Vučićevim koalicionim partnerom
Promena se oseća i u odnosima sa Srbijom. Budimpešta nastavlja da podržava evropski put Srbije, ali je nestala gotovo bezrezervna politička podrška Aleksandru Vučiću koja je karakterisala Orbanovu eru. Nova mađarska vlada nastoji da razdvoji državne odnose od partijskih savezništava. Upravo zbog toga položaj Saveza vojvođanskih Mađara postaje znatno složeniji. Godinama je SVM bio privilegovani partner Fidesa i važna karika u političkoj osi Budimpešta–Beograd. Danas se ta osovina raspada.
Za SVM predstoji možda najteži period od dolaska Ištvana Pastora na čelo stranke. Ukoliko ostane bez političkog i finansijskog oslonca iz Budimpešte, moraće da redefiniše svoju ulogu i prema mađarskoj vladi i prema Srpskoj naprednoj stranci. Ako, međutim, nastavi da bezrezervno podržava Vučićev režim, rizikuje da izgubi poverenje nove mađarske političke elite, koja pokušava da obnovi kredibilitet zemlje upravo distanciranjem od modela neliberalne demokratije.
